ВОДОМ ПРОТИВ ЗАБЛУДА

Улога воде у животу пчела је веома велика. Чак 30–50% укупног дневног оброка пчела чини вода. Потребе за водом нарочито расту током периода одгајања легла, јер храна за ларве може да садржи и до 66% воде. Током године, једно пчелиње друштво утроши око 22 литра воде. Воду доноси посебна група пчела, тзв. водоноше. Према Southwick-у, неке од њих доносе искључиво воду, а друге могу да се баве и сакупљањем полена и/или нектара. У случајевима велике потребе за водом, цело друштво се окреће њеном што активнијем доношењу из природе. Пчелу водоношу у кошници дочекују 2–3 кућне пчеле, и од ње преузимају воду. Ако се предаја воде обави за период не дужи од 40 секунди, водоноша изводи такав плес на саћу, којим позива и друге пчеле на доношење воде. Овај кратак период преузимања воде од водоноше управо и значи да је друштву потребно много воде, када је тако брзо преузима. Интензитет и број ових плесова опада како се период преузимања продужава, све до неких два минута. Ако преузимање траје дуже од два минута, водоноше престају са извођењем плеса. Када преузимање потраје десетак минута, и сама водоноша престаје са доношењем воде, и почиње да се бави другим активностима. За ноћне потребе пчеле воду ускладиште у ћелијама саћа. Тек када због дужих лоших временских прилика пчелама буде требала већа количина ускладиштене воде, оне задужују једну групу пчела да у свом стомаку чувају воду. Park је ове пчеле назвао резервоарима воде. Оне мирују на периферији гнезда. Током просечног дана, 100–150 пчела водоноша ће обавити по педесетак излета, и донети у сваком 25–50 mg воде. Код јаких друштава, у сушним периодима године, воду може доносити и 800 водоноша, јер таква друштва дневно могу да потроше и до једног литра воде.

Иако на први поглед, вода игра велику улогу у животу пчела само током лета, показало се да је то велика заблуда. Bernard Möbus је од 1976. до 1977. године вршио истраживања у Северној Шкотској и добио интересантне резултате. Посебно је пратио једно пчелиње друштво које је добро утоплио изолационим материјалом дебљине 50 mm, и оставио само један отвор – лето величине 100×15 mm. Приметио је велике губитке пчела током прочисних летова. За 126 дана праћења, у три дана су пчеле излетале на прочисни лет (два у петој и један у петнаестој недељи). У два узастопна дана прочисног лета друштво је изгубило 3 500 пчела (400 g), а у трећем дану око 2 000 пчела (220 g). Код других кошница није било такве појаве. Анализом је утврђено да угинуле пчеле, које су се углавном налазиле близу кошнице на трави, нису биле болесне. Он је објаснио да пчеле које излећу из релативно топле кошнице заправо иду по воду која им недостаје. Њима је вода, технички гледано, ускраћена, јер нису прерађивале веће количине шећера из меда, чиме би добиле и потребну воду, јер су, због утопљавања, ипак много лакше одржавале задовољавајућу температуру клубета. Када такве пчеле излете из топле средине у хладну, лако страдају кочећи се због хладноће, и не могу да се врате у кошницу.

Насупрот томе, код слабих друштава, пчеле у кори клубета троше више хране и стварају више метаболичке воде. Већа количина воде у организму је додатни услов који погодује развоју дизентерије – пролива.

Важно је нагласити да је управо одговарајући однос поменутих фактора пресудан за добро зимовање. Зато се намеће претпоставка да постоји клубе оптималне величине и састава, код ког нити долази до жеђи, нити до појаве нагомилавања воде у организму пчела. Код свих слабијих заједница вода је у вишку (збоg веће потрошње хране по једној пчели), док је код јачих у мањку (због мање потрошње хране по једној пчели). Овакво разматрање иде чак и до стадијума у коме се тврди да рани почетак одгајања леgла код слабих друштава „кад му време није“, није последица нагона самоодржања нити је тежња за обнављањем ослабелог друштва. Тврди се да пчеле тако решавају проблем вишка метаболичке воде, „уграђујући“ је у легло! Значи, тако се пчеле храњењем ларви ослобађају вишка воде. Наравно, код веома слабих друштава, ово може да значи и пропаст, јер захтева још већу потрошњу хране и стварање још веће количине метаболичке воде. Једноставно, код њих је то изнуђени зачарани круг грешака. Једини спас им је ранији долазак пролећа.

Покушано је код таквих слабијих заједница да се матица затвори у кавез како не би могла да пронесе јаја, а пчеле да у добијено леgло „уграде“ вишак воде. У свим случајевима је дошло до појаве пролива, јер су пчеле у себи имале велики вишак воде.

Ево и доказа да су веома јака друштва зими жедна. Када 1 кg пчела дневно потроши 50 g меда, друштво од 3 кg неће потрошити 150 g већ само око 75 g, јер јака друштва троше мање меда по једној пчели. Из 50 g меда добије се 34 g метаболичке воде, или по једној пчели у друштву од 1 кg (10 000 пчела) тачно 3,4 мg. Из 75 g меда добиће се 51 g воде, или по једној пчели у друштву од 3 кg (30 000 пчела) само 1,7 mg, или дупло мање неgо у три пута слабијем друштву. Пчеле тоg друштва ће значи вероватно бити жедне током зиме. Питање се намеће само по себи: Колика је величина оптималног друштва, које током зимовања неће имати ни вишак ни мањак воде? Лично сматрам да је крајње ирационално уопште се трудити да дођемо до тачног податка (имао би искључиво теоријско значење), чија ће вредност сигурно зависити од низа фактора на које или не можемо или не умемо да утичемо. Чак и када би то прецизно израчунали, ја још не знам пчелара који може да учини било шта, што би резултовало једнаком и оптималном снагом свих пчелињих друштава спремних за презимљавање. Опет ћемо на пчелињацима имати заједнице различите снаге и различите физиолошке припремљености за зимовање. Ипак, може се извући закључак. Не зимују добро ни преслабе ни прејаке пчелиње заједнице. 

 Сви пију воду, неко по њој плови, неко гњури, неко њоме овладава и користи је, а неко се удави