ТЕМЕ ЗА РАЗМИШЉАЊЕ

Када друштво формира зимско клубе, губици топлоте се смањују 9 пута, а потреба за храном је мања за 20–25 пута у односу на показатеље код једне пчеле. Размена материја и потрошња енергије је 250–300 пута нижа него у активном периоду. Према неким размишљањима, можда баш у овим чињеницама лежи тајна дугог живота пчела током зиме, и каснијој њиховој способности да одгаје пролећне пчеле, које ће их заменити. Оволико смањење метаболизма и одсуство гајења легла драстично умањује исцрпљивање пчела. Да не помињемо да се зимске пчеле гаје уз много већу пажњу, па имају више резервних материја у организму. А. М. Рямoвa (1978) јасно указује на своја запажања да на дужину живота зимских пчела поред свих наведених фактора утиче и посебан режим исхране ларви који изазива одређене промене на раном стадијуму развоја, што зимским пчелама даје предност у односу на летње по свим мерљивим физичким параметрима. Треба напоменути и то да је код неких индивидуалних инсеката запажено одржавање ниже температуре при којој се развијају зимске генерације, и тако постају отпорније на зиму. Иако се не може вршити упоређење индивидуалних и друштвених инсеката (пчеле), мора се рећи да је Н. Г. Билаш (1980) покушао да утврди да ли тако нешто постоји и код пчела. Вршећи 2800 мерења током три године код средњеруске и кавкаске расе пчела, утврдио је да пчеле током августа (период одгајања највећег броја зимских пчела) смањују температуру у зони легла за 0,4 °C до 1,0 °C. Што је раса пчела отпорнија на зиму, то је снижење температуре у поменутом периоду веће. Нема конкретних, тј. директних непобитних доказа да ово снижење температуре легла заиста утиче на већу отпорност у презимљавању и дужи живот пчела, али аутор истраживања чврсто верује у ову тезу, јер је и пре експеримента било логично помислити да таква појава постоји и код пчела.

Физиолошко снижење температуре легла у периоду одгајања зимског легла је са појавом варое добило нову димензију. Позната су истраживања која указују на то да би селекција пчела на сојеве код којих би развој радиличког легла трајао један дан мање (20 уместо 21 дан) довела до знатних смањења штета од варое. Ради се о томе да вароа стиче полну зрелост пред крај развоја легла пчеле. Што је њен развој краћи, то се излеже мањи број плодних женки варое које могу да се даље размножавају. Насупрот томе, ако је развој легла дужи, излећи ће се више плодних женки варое, и друштво ће бити значајније оштећено. Развој легла је због његовог физиолошког снижења температуре током августа и септембра продужен за бар неколико сати, што директно утиче на извођење више плодних женки варое. Слична ситуација је и код оних пчелара који целе сезоне (и лети) држе отворену мрежасту подњачу (што је грешка из више разлога) и тако утичу на то да температура легла ипак буде нешто нижа, што повећава зараженост вароом. Чак и најјача друштва не могу у таквим случајевима, током хладних ноћи, да температуру легла одржавају у строго оптималним границама. Нешто слично овоме се дешава у појединим месецима просечно хладних година, што је још један од разлога зашто је зараженост вароом већа у хладнијим, а нешто нижа у топлијим годинама. Значи, мрежасту подњачу лети треба држати затвореном, а можда тек зими отвореном, за шта има више добрих разлога (далеко од тога да је само овај).

Кад смо већ код варое, треба поновити да постоји заблуда међу пчеларима да пчеле више воле да гаје легло у старом саћу. Та теза се не слаже ни са пчелама у природи, које увек мед смештају у старом саћу где је било легло, а за легло граде ново саће. То потврђују запажања више практичара и истраживача (Bets, 1934; John Free, 1994) који су показали да пчеле за легло преферирају младо саће. При зимовању пчела на тамном саћу, степен кристализације залиха хране у њему је виши за 45%, за 58% више друштава излази из зимовања са траговима пролива, и за 12% више друштава угињава у поређењу са друштвима која зимују на светлом саћу. Традиционална техника пчеларења тежи да осујети пчеле да складиште мед у саћу где се гаји легло, као и да спречи ширење легла на новије, светле сатове. Међутим, пчеле прво пуне нектаром тамне сатове које смо им наменили за гајење легла. То оставља матици све мање простора за полагање јаја, што може бити важан фактор за улазак заједнице у ројеви нагон, нарочито у пролеће. Осим тога, пчелари који имају старије саће у плодишту могу се надати већем нападу варое, јер је доказано да су ћелије легла у старом саћу више од четири пута чешће нападнуте вароом него у светлом (Giancarlo A. Piccirilloa, David De Jong, 2004).