ТЕМЕ ЗА РАЗМИШЉАЊЕ

Када друштво формира зимско клубе, губици топлоте се смањују 9 пута, а потреба за храном је мања за 20–25 пута у односу на показатеље код једне пчеле. Размена материја и потрошња енергије је 250–300 пута нижа него у активном периоду. Према неким размишљањима, можда баш у овим чињеницама лежи тајна дугог живота пчела током зиме, и каснијој њиховој способности да одгаје пролећне пчеле, које ће их заменити. Оволико смањење метаболизма и одсуство гајења легла драстично умањује исцрпљивање пчела. Да не помињемо да се зимске пчеле гаје уз много већу пажњу, па имају више резервних материја у организму. А. М. Рямoвa (1978) јасно указује на своја запажања да на дужину живота зимских пчела поред свих наведених фактора утиче и посебан режим исхране ларви који изазива одређене промене на раном стадијуму развоја, што зимским пчелама даје предност у односу на летње по свим мерљивим физичким параметрима. Треба напоменути и то да је код неких индивидуалних инсеката запажено одржавање ниже температуре при којој се развијају зимске генерације, и тако постају отпорније на зиму. Иако се не може вршити упоређење индивидуалних и друштвених инсеката (пчеле), мора се рећи да је Н. Г. Билаш (1980) покушао да утврди да ли тако нешто постоји и код пчела. Вршећи 2800 мерења током три године код средњеруске и кавкаске расе пчела, утврдио је да пчеле током августа (период одгајања највећег броја зимских пчела) смањују температуру у зони легла за 0,4 °C до 1,0 °C. Што је раса пчела отпорнија на зиму, то је снижење температуре у поменутом периоду веће. Нема конкретних, тј. директних непобитних доказа да ово снижење температуре легла заиста утиче на већу отпорност у презимљавању и дужи живот пчела, али аутор истраживања чврсто верује у ову тезу, јер је и пре експеримента било логично помислити да таква појава постоји и код пчела.

Физиолошко снижење температуре легла у периоду одгајања зимског легла је са појавом варое добило нову димензију. Позната су истраживања која указују на то да би селекција пчела на сојеве код којих би развој радиличког легла трајао један дан мање (20 уместо 21 дан) довела до знатних смањења штета од варое. Ради се о томе да вароа стиче полну зрелост пред крај развоја легла пчеле. Што је њен развој краћи, то се излеже мањи број плодних женки варое које могу да се даље размножавају. Насупрот томе, ако је развој легла дужи, излећи ће се више плодних женки варое, и друштво ће бити значајније оштећено. Развој легла је због његовог физиолошког снижења температуре током августа и септембра продужен за бар неколико сати, што директно утиче на извођење више плодних женки варое. Слична ситуација је и код оних пчелара који целе сезоне (и лети) држе отворену мрежасту подњачу (што је грешка из више разлога) и тако утичу на то да температура легла ипак буде нешто нижа, што повећава зараженост вароом. Чак и најјача друштва не могу у таквим случајевима, током хладних ноћи, да температуру легла одржавају у строго оптималним границама. Нешто слично овоме се дешава у појединим месецима просечно хладних година, што је још један од разлога зашто је зараженост вароом већа у хладнијим, а нешто нижа у топлијим годинама. Значи, мрежасту подњачу лети треба држати затвореном, а можда тек зими отвореном, за шта има више добрих разлога (далеко од тога да је само овај).

Кад смо већ код варое, треба поновити да постоји заблуда међу пчеларима да пчеле више воле да гаје легло у старом саћу. Та теза се не слаже ни са пчелама у природи, које увек мед смештају у старом саћу где је било легло, а за легло граде ново саће. То потврђују запажања више практичара и истраживача (Bets, 1934; John Free, 1994) који су показали да пчеле за легло преферирају младо саће. При зимовању пчела на тамном саћу, степен кристализације залиха хране у њему је виши за 45%, за 58% више друштава излази из зимовања са траговима пролива, и за 12% више друштава угињава у поређењу са друштвима која зимују на светлом саћу. Традиционална техника пчеларења тежи да осујети пчеле да складиште мед у саћу где се гаји легло, као и да спречи ширење легла на новије, светле сатове. Међутим, пчеле прво пуне нектаром тамне сатове које смо им наменили за гајење легла. То оставља матици све мање простора за полагање јаја, што може бити важан фактор за улазак заједнице у ројеви нагон, нарочито у пролеће. Осим тога, пчелари који имају старије саће у плодишту могу се надати већем нападу варое, јер је доказано да су ћелије легла у старом саћу више од четири пута чешће нападнуте вароом него у светлом (Giancarlo A. Piccirilloa, David De Jong, 2004).

ВОДОМ ПРОТИВ ЗАБЛУДА

Улога воде у животу пчела је веома велика. Чак 30–50% укупног дневног оброка пчела чини вода. Потребе за водом нарочито расту током периода одгајања легла, јер храна за ларве може да садржи и до 66% воде. Током године, једно пчелиње друштво утроши око 22 литра воде. Воду доноси посебна група пчела, тзв. водоноше. Према Southwick-у, неке од њих доносе искључиво воду, а друге могу да се баве и сакупљањем полена и/или нектара. У случајевима велике потребе за водом, цело друштво се окреће њеном што активнијем доношењу из природе. Пчелу водоношу у кошници дочекују 2–3 кућне пчеле, и од ње преузимају воду. Ако се предаја воде обави за период не дужи од 40 секунди, водоноша изводи такав плес на саћу, којим позива и друге пчеле на доношење воде. Овај кратак период преузимања воде од водоноше управо и значи да је друштву потребно много воде, када је тако брзо преузима. Интензитет и број ових плесова опада како се период преузимања продужава, све до неких два минута. Ако преузимање траје дуже од два минута, водоноше престају са извођењем плеса. Када преузимање потраје десетак минута, и сама водоноша престаје са доношењем воде, и почиње да се бави другим активностима. За ноћне потребе пчеле воду ускладиште у ћелијама саћа. Тек када због дужих лоших временских прилика пчелама буде требала већа количина ускладиштене воде, оне задужују једну групу пчела да у свом стомаку чувају воду. Park је ове пчеле назвао резервоарима воде. Оне мирују на периферији гнезда. Током просечног дана, 100–150 пчела водоноша ће обавити по педесетак излета, и донети у сваком 25–50 mg воде. Код јаких друштава, у сушним периодима године, воду може доносити и 800 водоноша, јер таква друштва дневно могу да потроше и до једног литра воде.

Иако на први поглед, вода игра велику улогу у животу пчела само током лета, показало се да је то велика заблуда. Bernard Möbus је од 1976. до 1977. године вршио истраживања у Северној Шкотској и добио интересантне резултате. Посебно је пратио једно пчелиње друштво које је добро утоплио изолационим материјалом дебљине 50 mm, и оставио само један отвор – лето величине 100×15 mm. Приметио је велике губитке пчела током прочисних летова. За 126 дана праћења, у три дана су пчеле излетале на прочисни лет (два у петој и један у петнаестој недељи). У два узастопна дана прочисног лета друштво је изгубило 3 500 пчела (400 g), а у трећем дану око 2 000 пчела (220 g). Код других кошница није било такве појаве. Анализом је утврђено да угинуле пчеле, које су се углавном налазиле близу кошнице на трави, нису биле болесне. Он је објаснио да пчеле које излећу из релативно топле кошнице заправо иду по воду која им недостаје. Њима је вода, технички гледано, ускраћена, јер нису прерађивале веће количине шећера из меда, чиме би добиле и потребну воду, јер су, због утопљавања, ипак много лакше одржавале задовољавајућу температуру клубета. Када такве пчеле излете из топле средине у хладну, лако страдају кочећи се због хладноће, и не могу да се врате у кошницу.

Насупрот томе, код слабих друштава, пчеле у кори клубета троше више хране и стварају више метаболичке воде. Већа количина воде у организму је додатни услов који погодује развоју дизентерије – пролива.

Важно је нагласити да је управо одговарајући однос поменутих фактора пресудан за добро зимовање. Зато се намеће претпоставка да постоји клубе оптималне величине и састава, код ког нити долази до жеђи, нити до појаве нагомилавања воде у организму пчела. Код свих слабијих заједница вода је у вишку (збоg веће потрошње хране по једној пчели), док је код јачих у мањку (због мање потрошње хране по једној пчели). Овакво разматрање иде чак и до стадијума у коме се тврди да рани почетак одгајања леgла код слабих друштава „кад му време није“, није последица нагона самоодржања нити је тежња за обнављањем ослабелог друштва. Тврди се да пчеле тако решавају проблем вишка метаболичке воде, „уграђујући“ је у легло! Значи, тако се пчеле храњењем ларви ослобађају вишка воде. Наравно, код веома слабих друштава, ово може да значи и пропаст, јер захтева још већу потрошњу хране и стварање још веће количине метаболичке воде. Једноставно, код њих је то изнуђени зачарани круг грешака. Једини спас им је ранији долазак пролећа.

Покушано је код таквих слабијих заједница да се матица затвори у кавез како не би могла да пронесе јаја, а пчеле да у добијено леgло „уграде“ вишак воде. У свим случајевима је дошло до појаве пролива, јер су пчеле у себи имале велики вишак воде.

Ево и доказа да су веома јака друштва зими жедна. Када 1 кg пчела дневно потроши 50 g меда, друштво од 3 кg неће потрошити 150 g већ само око 75 g, јер јака друштва троше мање меда по једној пчели. Из 50 g меда добије се 34 g метаболичке воде, или по једној пчели у друштву од 1 кg (10 000 пчела) тачно 3,4 мg. Из 75 g меда добиће се 51 g воде, или по једној пчели у друштву од 3 кg (30 000 пчела) само 1,7 mg, или дупло мање неgо у три пута слабијем друштву. Пчеле тоg друштва ће значи вероватно бити жедне током зиме. Питање се намеће само по себи: Колика је величина оптималног друштва, које током зимовања неће имати ни вишак ни мањак воде? Лично сматрам да је крајње ирационално уопште се трудити да дођемо до тачног податка (имао би искључиво теоријско значење), чија ће вредност сигурно зависити од низа фактора на које или не можемо или не умемо да утичемо. Чак и када би то прецизно израчунали, ја још не знам пчелара који може да учини било шта, што би резултовало једнаком и оптималном снагом свих пчелињих друштава спремних за презимљавање. Опет ћемо на пчелињацима имати заједнице различите снаге и различите физиолошке припремљености за зимовање. Ипак, може се извући закључак. Не зимују добро ни преслабе ни прејаке пчелиње заједнице. 

 Сви пију воду, неко по њој плови, неко гњури, неко њоме овладава и користи је, а неко се удави 

"ЦРНО-БЕЛО" ШАРЕНО ЛЕГЛО

Многи пчелари воле да знају колико пчела имају у кошници, иако им то у свакодневној пракси није суштински потребно (то може бити корисно у истраживачке сврхе). Много је важније ускладити развој пчела са природом, тј. не ометати тај процес, како би нам пчелиње заједнице имале повољну старосну структуру током периода паше. Многи за ту сврху користе мерење количине поклопљеног легла (метода објављена у мојој првој књизи "Савремени принципи пчеларења"), јер је то поприлично поуздан начин да утврдите број пчела које ће се извести из тог легла, и колико ће оријентационо јединки бројати пчелиње друштво неког одређеног дана. Међутим, мерење количине легла не представља аутоматски и носивост матице. Разлог томе је пре свега одређена количина јаја која генетски није подударна са животом, тј. не може се развити у одраслу пчелу. Изведене ларве пчеле препознају и уклоне их у раном стадијуму развоја (Omholt, 1994).

Проблем лежи у сродном пореклу матице и трута који ју је оплодио, али је исто тако могуће да удаљене генетске линије имају неке истоветне облике гена који одређују пол. Хромозоми су делови ћелија који на себи носе гене. Матице и радилице имају 32 хромозома, а трут само 16. Хромозоми су поређани у паровима код матице и радилица. Матице и радилице настају спајањем јајне ћелије матице (16 хромозома) и сперматозоида трута (16 хромозома), што је укупно 32 хромозома. Трут се развија из неоплођене јајне ћелије, па има само 16 хромозома. На једном од парова хромозома налазе се гени одговорни за одређивање пола, који имају више облика (форми). На једном хромозому потичу од мајке матице, а на другом од оца трута. До данас је пронађено 19 облика (означени су са С1, С2 ... С19). Трут има само један од 19 облика, јер има само један сет хромозома (16). Матица има два облика, на сваком сету хромозома по један (један од њеног оца трута, а други од њене мајке матице). Матица зато полаже два типа јајних ћелија (рецимо С2 и С6). Трут из њеног друштва имаће или само С2 или само С6. Ако је матица оплођена трутом који има С2 или С6 форму гена који одређују пол (трут из блиског сродства), половина потомака неће дочекати излегање, јер ће бити поједена у стадијуму ларве, пошто се поклапају истоветне форме гена које нису компатибилне са животом (рецимо С2С2 или С6С6) што даје тзв. диплоидне трутове, иако су јаја оплођена (не могу да се развију радилице иако су јаја оплођена јер две истоветне форме гена не могу да дају женско потомство). У тако добијеним празним ћелијама, матица ће ускоро поново снети јаја, и добиће се свима познато шарено легло. Све јединке типа С2С6 постаће одрасле пчеле. Значи, ако су матица и трут рецимо у блиском сродству (што чак уопште није обавезан случај, већ само дође до поклапања једне од наведених 19 форми), па су им гени који одређују пол истоветне форме, догађа се да се од снешених оплођених јаја излегне само 50% пчела радилица, док оних других 50% буду тзв. диплоидни трутови (имају количину генетског материјала за извођење радилица, али се добију трутови, што је малочас објашњено), које пчеле поједу у стадијуму ларве. Овако мали проценат излежених пчела од свега 50% се дешава када млада матица има исте форме гена који одређују пол на једном хромозому, као матица која је дала трутове за оплодњу. Ако млада матица има само једну заједничку полну алелу са матицом која даје трутове, радилице ће се развити из 75% јаја. Овај случај је чест на пчелињацима где се производе матице, који имају само једну заједницу за одгајање трутова, а младе матице су у сродству са матицом те трутовске заједнице. Добијене матице никада неће дати максимално развијена друштва. Ако се гени код младе матице који одређују пол, у потпуности разликују од гена матице која је дала трутове за оплодњу, преживеће 100% јаја. На оплодним станицама не смемо две узастопне године држати иста трутовска друштва, јер би ћерке матица које су се прошле године оплодиле на истој станици, имале само 75% преживелог легла. Истраживања на ову тему су вршили O. Mackensen и J. Woyke, и тиме је разјашњен начин наслеђивања пола код пчела. Показано је да узрок тзв. шареног легла лежи у специфичном наслеђивању пола код пчела, а не искључиво у укрштању у блиском сродству. Укрштање у блиском сродству је, према томе, само један од узрока шареног легла. Зато број излеглих пчела не одговара увек броју полежених јаја. Постоји још неколико разлога који утичу на ову појаву. Један је и вароа од како је почела да паразитира наше пчеле, али и хемикалије из природе и друге аномалије типа прехлађеног легла.

Морам да кажем да су објашњења (поткрепљивана чак и графиконом) која су пчеларима нуђена по питању наслеђивања код пчела, у којима се тврди да радилице наслеђују више особина од трута–оца него од матице–мајке, најобичнија глупост. Тиме су се бавили лаици, који су полазили од тезе да трут носи своје (трутовске!?) гене, а матица има половину особина наслеђену од оца (трута) и половину од мајке (матице). Па када трут да све своје (трутовске!?) особине и матица да по пола трутовских и матичиних, произлази да радилица добије више трутовских особина (75%). Заблуда! Ако идемо том логиком, исто се може доказати и за матицу. Хајде да се и овде мало "правимо паметни". Трут носи само гене од мајке, јер нема оца. Матица носи половину особина наслеђених од оца (трута) и половину од мајке (матице). Када се то сакупи, произлази да радилица наслеђује више матичиних особина (гледано у глобалу), а не трутовских. Наравно, и један и други пример су засновани на погрешним постулатима. Овде је игра речи довела до заблуде. Јер, иако трут нема оца, он има особине предака (и матица и трутова), баш као што их има и мајка матица. Оплодња се (иако трут има само половину хромозома женских јединки) обавља сасвим нормално, и радилице наслеђују особине и по трутовској и по матичиној линији (ако тако нешто уопште може да се диференцира). Која ће се особина испољити (и чија) зависи искључиво од доминантности и рецесивности појединих гена, а не од математике појединих "математичара", који мисле да све знају. Нова истраживања чак указују на то да се у потомству код пчела, особине наслеђују више по матичиној, него по трутовој линији, али то је већ софистициранија генетика за просечног пчелара, и у принципу му је скоро непотребна.